Бездана уметност?Да ли у нашој култури и литератури има правих одговора на ово питање? Тај израз «бездана уметност» први је употребио код нас један песник, средином 20. века, пишући о уметности јапанског дрвореза, као зналац и есејист... Било је то пред сам крај живота тога песника, узгред буди речено, који се у најбољим својим песничким остварењима нагињао над бездане уметности. Други један мислилац пишући о круговима, вели: «Око је први круг, а хоризонт, коме оно даје облик, други.Тако се понавља свуда у природи, та првобитна фигура, без престанка. Она је највиши амблем тајног писма света...» Емерсон, јер о томе мислиоцу је реч, одгонетајући загонетку многоструког значења пра-лика круга тражио је и доказао другу аналогију:»да се сваки рад да надвисити. Наш је живот време или рок, за који треба да упознамо истину: да се око сваког круга може повући други; да, у природи, нема краја него, да је сваки крај уједно и почетак; да иза сваког дана, који пролази, нова зора свиће; да се испод сваке дубине, отвара нова, још већа дубина».

УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З"

Translate

Претражи овај блог

петак, 28. јул 2017.

СВЕСЛОВЕНСКЕ ПЕСМЕ/ Белатукадруз


СВЕСЛОВЕНСКЕ ПЕСМЕ


а) (Савлађивање очигледног, по Достојевском и по Лаву
Шестову)

Два и два су, сабира (у тамници) Достојевски – пет.
Пет и пет су, рачунају Срби (у паклу) – петнаест.
Бела Демонија (Европа, такозвани свет)
о сабирању имају друкчију свест.
То наше имање насред друма, ледину,
то бујање пиревине, неискорењивог корова
скоро, Несловени с лицемерним гнушањем
сабирају као скалпове, или крзна творова.
Свет има своју стару познату рачуницу.
Достојевски и Бог своју. Чије су мрачније?
Срби, опет, проливају крв. Свет –сапуницу.

Из чудесног стабла Лав Шестов издваја даске.
Два и два су – за свет – четири, за Словене – пет.
Исусе Христе, чије су рачунице тачније?

(16. октобар 1994. - 12. април 1995)



б) (Ком. Ун. Исти)

Могу ли ту, мили Боже, да помогну
усисивач, пајалица, крпа?
Могу ли Сановник, Хороскоп, Рожданик
да протумаче, испод хрпа
одштампане хартије смисао,
ако га је било, постојања, дана,
година, доба? Оно што се упило у сваки кут,
није оно што сам призивао, дисао.
Савлађивање очигледног (трагедије),
није песник из малог прста исисао!

Колико пиревине: брда хартије, патрљака
оловака, пепела, згаришта, заборава,
прашине! Из тог ђубришта историје
и таштине света већ ниче трава...

Магаза, летња редакција "Сазвежђа З"


в) (Опет то исто, мало друкчије, варијанта А)
                                                             Ранку

Има ли овом лутању краја? Где је пут?
Може ли до заборављеног садржаја
пужа довести гомила лажи, или – седине?
Или тај пут отварају – бродолом, пераја
ајкула, привиђења, морија историје?
Може ли свевремен, детаљан инвентар,
да врати све, сваку ствар
на своје место? Нису ли непочишћене просторије
захваћене каменцем минулих векова, као наши зуби?
Није ли се пут сурвао у наш бездан, у себе?

Помаже ли ту, Боже, последње прибирање?
Зар је већ почело најгоре, опраштање,
одустајање, кукавичлук страшљиваца, старења?
Гатање о усуду судбине, догађајима, умирање?


Познати, стари пут

г) (Опет то исто, мало друкчије, варијанта Б)

Шире се кругови Беле Демоније, европског пакла.
Ко је још покушао да сабере крике
хиљадугодишње самоће? Кога се макар дотакла
Истина? Неправда? Злочин? Срамота? Многе исприке
пишу, и ни словце о Сатани, о круговима
пакла и века, преварама, барабама, наличју.
Најбољим песницима и – на жалост – најбољим друговима,
ђаво је навукао на главу маску лисичју!
Књижевни везири, бегови и аге, јањичари
укрштени са пиревином Трећег Рима, као глисте
у дечјим цревима сплетене, гуше раст и дах.

Видиш ли, једини Боже, Исусе Христе,
кратковиду памет, каријере и таштине,

и како у празно одлази дивни замах?

        = из необјављених рукописа српских песника (коначне верзије)

среда, 26. јул 2017.

Руски старац Анатоли беседи Србима



Објављено је 12.02.2014.
Глас руског старца Анатолија , одјекује у свим сербским душама , радосним и захвалним, братском руском народу у чије име је двадесет људи из различитих крајева Русије дошло и учествовало на Крстном ходу у Србији у 2013.години посвећеном 900 годишњици династије Немањића која како од стране државне власти тако и једног дела народа, није примећена онако како је то била наша дужност према Богу и отечеству. Но , идући даље кроз данашње време , сви заједно, трудећи се да проникнемо у тајну покајања , како би разумели пут нашег призвања од Господа, свако понаособ и по томе се владали даљим живљењем које постаје по Богу, у души сваког истински православног човека данас, јавља се силна потреба за уједињењем са другим народима православне вере као једини реални исход и једино могуће решење одупирања злу данашњице. Са тим у вези, сви заједно, очекујући спасење од Господа, потрудимо се више у борби са собом и ђаволом користећи се свим светим тајнама наше церкве, учествујмо у већем броју у следећем Крстном Ходу жеља је наше браће из Русије, организујмо православне скупове у нашим местима, упознајмо се једни с другима и повезујмо како међу собом тако и са братским руским народом, како би сви заједно постали Жива Церква Христова „коју ни врата пакла неће надвладати". Нека би Господ наш Исус Христос дао да то време што пре дође! Амин, Боже дај !

Старац Јосиф - Не заборавите ко сте ви заправо

TOP 10: Vanzemaljski Predmeti Na Zemlji

Руски старци - Земаљски пут ка Богу



Објављено је 21.04.2012.
Документарни снимци чувених Стараца Псковско Печерског манастира из 1986. године, које је лично снимио тадашњи искушеник а сада Архимандрит Тихон (Шевкунов).

POUKE SVETOG JEFREMA SIRINA - поуке Светог Јефрема Сирина



Објављено је 25.03.2013.
-Подвижничке поуке Светог Јефрема Сирина-

Eво час се приближи.
Да се још овога часа пробудимо из греховног сна и станемо у одбрану своје душе и вере православне, пре него се упокојимо.
Да нам Бог да вере, снаге, воље и одлучности, за храбру борбу са грехом и страстима. Над све покајање, е да би задобили Живот Вечни.

Otvoreno pismo geodetima

среда, 26. април 2017.

ГРАНИЦА СРБИЈЕ & Александар ЛУКИЋ



Александар ЛУКИЋ

ГРАНИЦА СРБИЈЕ


Досадашњи живот - свесно
отварање и затварање врата
куће приликом изласка у шетњу.

Мушка педантерија
између осталог. Човек
на почетку открића.

Налазим што нисам тражио.
Старост: улице, књижевност,
храм у наступајућем мраку,
за оградом дворишта склупчани
јеж цвили, сви на истом месту.

Историја издужена као очева рука
показује синовима границу Србије.

Налазим мртве у сећању, пробуђене
у мислима, идући путем, и сажалим
се на тескобу у којој обитава рајски свет
привремено оживео.

То више нисам ја.
Брижан наследник.
Очева слика и прилика.

Можда она камена статуа
на оближњем мосту, благо
надвијена над реком нечујно
казује свакодневну молитву.
Неколико пута застао сам да је чујем,
но, тај труд беше бадава.
Заштитник распет међу световима,
има своју рачуницу.

Галамим савршеним језиком:
овуда, молим! Док не прође жеља,
за пролећем, за животом док не прође
жеља, опомињем себе, шта би друго:
ничији споменик, ничија прошлост.

Мноштво мрачних непознаница
бесмисла, онолико гадости, једињења,
у животу чувам за једног човека.

Време уроњено у воду бунара
на свој начин подноси самоћу.

Свет уз који непрестано старим,
мој је неуспех. Поезија волим
да кажем: мој живот, феномени,
драге жене, пријатељи, предели,
углачане ствари, док време одмиче
имају значај драгих успомена.

    = извор - из рукописа српских писаца

недеља, 01. јануар 2017.

О “слабом” човеку, човеку којег видим као победника у животу, и бранио сам слабост као једину истинску наду

Три деценије од смрти Андреја Тарковског: Филм као вера, љубав и молитва
Радмила РАДОСАВЉЕВИЋ | 01. јануар 2017. 09:36 | 
Три деценије од смрти Андреја Тарковског, великог руског редитеља и једног од најутицајнијих аутора у историји кинематографије Андреј Тарковски


У СВИМ својим филмовима желео сам да говорим о “слабом” човеку, човеку којег видим као победника у животу, и бранио сам слабост као једину истинску наду. Зато у мојим филмовима никада није било хероја, него само карактера чија је снага лежала у духовном убеђењу оних који су на себе преузели одговорност других. Ови ликови често личе на озбиљну децу својим иреалистичким ставом, који их штити да не падну у свеопшти цинизам живота. Својом жртвом они покушавају да поставе брану на пут који води човечанство у пропаст, јер ништа на свету није важније од пробуђене савести човека, савести која га спречава да све краде од живота...”
Овако је говорио Андреј Арсенијевич Тарковски, руски филмски, позоришни и оперски редитељ, писац, глумац, монтажер и теоретичар филма, и један од најутицајнијих аутора у светској кинематографији, који је преминуо 28. децембра 1986. у Паризу. Три деценије од смрти великана “покретних слика”, иза кога су остала култна остварења, ових дана обележава светска филмска јавност. Тарковски, син великог руског песника Арсенија Тарковског, рођен је 1932. у Заврежју. Прве филмове “Убице” (базиран на причи Ернеста Хемингвеја) и “Концентрат” снимио је 1958, још као студент. Пажњу критике скренуо је већ својим дипломским филмом “Парни ваљак и виолина”, за који је сценарио писао заједно са Андрејем Кончаловским. Две године после дипломирања, 1962, за “Иваново детињство” награђен је Златним лавом у Венецији за најбоље дебитантско остварење. Одмах затим снимио је своје магично остварење - “Андреј Рубљов”. Епски филм о животу најпознатијег иконописца свих времена Андреја Рубљова, најавио је Тарковског као мајстора новог филмског језика који ће утицати на светску историју филма. До 1979. у Русији је снимио још три дела, “Соларис”, научно-фантастични филм по роману пољског писца Станислава Лема, “Огледало”, аутобиографску причу о кључним сценама из свог живота, и “Сталкер”, за који је био инспирисан новелом “Пикник покрај пута” Бориса и Аркадија Стругатског.
Носталгија
Почетком 1980. Тарковски је напустио Совјетски Савез, његова нова каријера започела је у Италији, са документарцем “Путовање у времену”. После филма “Носталгија” из 1983, за који је сценарио написао славни италијански оскаровац Тонино Гверо, Тарковски је притиснут претњама цензуре и одмаздом совјетских филмских званичника одлучио да се не врати у домовину. Тада је започела и његова борба са совјетским властима да дозволе његовој породици, нарочито млађем сину, да му се придруже.
Иваново детињство
Последњи филм “Жртва”, својеврсни тестамент човечанству, донео му је 1986. награду у Кану. Тарковски је преминуо у 54. години у Паризу, и сахрањен је на гробљу руских емиграната “Сен Женевјев ди Буа” у Граду светлости.
Андреј Рубљов
Уметност потврђује све оно што је најбоље у човеку - наду, веру, љубав, лепоту, молитву... Оно што човек сања и оно чему се нада”, записао је генијални редитељ у закључном поглављу своје исповедне књиге “Вајање у времену”. 
Огледало
ИЗУМЕО НОВИ ЈЕЗИК
ПОСЛЕДЊИ филм “Жртва” Тарковски је снимио у Шведској, захваљујући великом Ингмару Бергману, али су награде које су му стизале за ово дело остале у сенци његове тешке болести. Бергман је био очаран самосвојношћу и визионарством Тарковског, говорио је о њему као о највећем редитељу светског филма, и искрено је жалио што је прерано отишао: “Руски геније је изумео нови језик, веран природи филма, кадар да ухвати живот као мисао и живот као сан”.

субота, 16. јул 2016.

Из "Псовке", најновије књиге Александра Лукића


Из студентских дана. Када је песник Ал. Лукић радио преко студентске задруге,
као кондуктер ГСП, или физикалац...
Х
CODEX SINAITICUS

Безвредне менице – свежњи
папира задављени канапом
у фиоци писаћег стола.
Бледо мастило – породични потпис.
Утваре генерација од – до: Бог свети зна.
Рачун ненаплативих потраживања.
Век чамотиње чуван у фиоци стола
стварни власник меница – самоћа.
Кад сам стао упознавати лице и наличје
зајмова: проби ватра од зиме, од пролећа
из њих крволипти пламен давнашњих дугова.
Варљиви март током дана мешаше годишња доба:
киша, сунце, канонада бабиних јарчића, ругоба.
Бледо сићушно сунце слабашним зрацима,
нејаким зрацима попут снаге једногодишњег
детета, сврати кроз прозор, проби разбојник
не чинећи штету велику, уобичајену за лоповима,
осветли унутрашњост фиоке, стиже да види
а да заузврат не узме ништа.
Духови предака беху то у сечивима светлости
на пропутовању: век безбожништва – кркља.
Менице напуштене у светој тишини трепере –
менице које гледам са сетом данас чекају расправу
о заоставштини архива. Наш Codex Sinaiticus
– страва.
Захуктали свет напољу изводи представу
под сунцем, мимо сунца. Спољашњи свет,
акварел. Породично благо скупљено у
историју непопуларних трагедија нуди
слепу веру предности безготовинског плаћања.
Пупољак у вечитом оклевању
чека да букне пламеном из себе.

-          Стр. 79 -80
        
          = извор: из објављене књиге Лукића, Псовка". -  Можете  наручити директно од издавача и купити ма које издање, нон стоп,  преко мобилне Књижаре писаца  уплатом преко Post neta на моб. +381653006950. Поручиоци изван Србије плаћају и трошкове поштарине. Новац шаљу преко Western Union-а на адресу: Мирослав Лукић, 180 309 Београд, ул. Сердар Јанка Вукотића 1/13 (молимо да нам пошиљаоци чим пошаљу новац напишу у електронској поруци, miroslav7275@gmail.com, и број – Control number, и своју тачну кућну адресу!) - Видети више: Мобилна књижара писаца "ЗАВЕТИНА"

среда, 27. јануар 2016.

Награду "Никола Милошевић" добила Александра Манчић. Расправа жирија преношена на Радио Београду 2

Најбоља књига о Ђордану Бруну

Угледну награду "Никола Милошевић" за најбољу књигу у области филозофије, есејистике и теорије књижевности и уметности, објављену прошле године, добила је Александра Манчић за дело "Ђордано Бруно и комуникација (превођење идеја)", у издању "Службеног гласника".
То су одлучили чланови жирија Радио Београда 2 (Мило Ломпар, Слободан Грубачић и Драган Проле, председник) на завршној седници која је одржана у радијском студију, а цео ток расправе директно је преношен на таласима овог радија.
- Књига "Ђордано Бруно и комуникација" почива на тези да се мисао овог ренесансног филозофа најпродуктивније истражује кроз проблем универзалне комуникације. Сви чланови жирија истакли су изузетан стил којим је ова књига написана, чиме се ауторкин креативни допринос сасвим приближава Николи Милошевићу, као узору по којем ова награда носи име - наводи се у образложењу.
Александра Манчић је докторирала на Универзитету у Мадриду, аутор је седам књига о теоријским проблемима превођења и међукултурне размене, а превела је и низ дела са шпанског, француског, италијанског и енглеског језика. У изјави за "Новости" каже да је још ошамућена добијањем ове награде, јер носи тако велико име.
- Књига "Ђордано Бруно и комуникација" је веза између књижевности и филозофије и указује на значај Ђордана Бруна не само за његово доба. Показало се да се проблеми који су били присутни у његово време, а то је крај 16. века, поново појављују и у нашем. Свет је још једном у великом превирању, а обичан човек има утисак да се све наглавачке окреће. Дуго преводећи текстове овог великог човека, све сам више увиђала колико су велике додирне тачке између онога што је писао и онога што се нама догађа.
Свечано уручење награде биће у уторак, 9. фебруара у 12 сати у Каменој сали Радио Београда.
ИЗБОР
Уз награђену књигу Александре Манчић у најужем избору за престижно признање била су и дела "Кант наш савременик - критика етосног ума као оријентација у мишљењу и деловању" Симе Елаковића, у издању "Завода за уџбенике", и "Шелинг против Хегела - Шелингова темељна мисао и меке форме" Сретена Петровића, у издању "Албатроса плус".


Најбоља књига о Ђордану Бруну

уторак, 26. јануар 2016.

Тужни Београде, шта си дочекао?!

“МИКЕЛАНЂЕЛО је осликао свод шеснаесте капеле у Ватикану”, писало је у титлу филма емитованог пре неколико дана на једној националној телевизији. Мислили су, ваљда, на Сикстинску. У једном другом филму, уместо да буде преведено “Не предомишља се”, пише “Не зебу јој ноге”.
Свакодневно се на ТВ екранима појављују слични “бисери”, зато што филмске титлове све више преводе људи који не познају добро ни страни а ни српски језик. Професионалаца је све мање, јер су хонорари скромни, више налик студентском џепарцу него правој плати.
- Некада се знало ко је за шта образован и ко може да се бави превођењем. Из тог времена сећамо се фантастичних превода наших старијих колега. Аутори су били потписани на крају филма. А данас је сасвим другачије - каже, за “Новости”, Драгана Вукићевић, извршни секретар Удружења научних и стручних преводилаца. - Свако може да оде у Агенцију за привредне регистре и отвори агенцију за превођење, пријави се на тендер за услуге превођењa и с најнижом ценом добије посао. Замислите када би се нестручни људи пријављивали и побеђивали на тендерима за операцију мозга. А управо то се ради с научним и стручним преводима.
Драгана Вукићевић присећа се једног од преводилачких “бисера” када јунакиња чита “Рат и мир” (War and peace), а њена реплика преведена је са “Читам Ворена Писа”.
Много дужу листу преводилачких “бисера” има Слободан Козарчић, из Новог Сада, који је од 2010. године специјализован управо за преводе филмова и серија. Превео их је у том периоду 650. Козарчић је и прави језички чистунац, па у шали каже да онога ко му нађе правописну грешку у преводу води на пиће. Он наглашава да су филмски преводиоци веома лоше плаћени, свега од 0,4 до 0,5 евра по минуту филма. На Западу, за исти посао се плаћа чак и по 17 евра за један минут. И колико је лоше преводиоцима, лоше је и гледаоцима који трпе незнање и нестручност људи чије текстове читају на ТВ екранима и у биоскопима.
Козарчић указује и на огроман проблем кабловских телевизија, јер за већину превод ради једна агенција из Загреба.
- Ти преводи врве од хрватских речи и израза - “гледатељ”, “требаш урадити”, “учинковито”, а посебна посластица су ми непостојеће речи и изрази - открива Козарчић. - У филму “Господин Бин” (Mr. Bean), коришћене су речи “ајме” и “бок”, а у филму “Матрица” (Matrix) и “драговољно”. Имам утисак да те преводе не раде људи којима је српски из Србије матерњи језик, него или они на српски преводе хрватске преводе, или неко покушава да симулира знање српског. Зато ме и не чуди што ова фирма никада не наводи име преводиоца, пошто би онда морала да призна да то није неко из Србије. Очито се заборавља да гашење идентитета и културе једног народа креће од уништавања његовог језика.
Козарчић подсећа и да је, на крају сваког превода на ХТВ, потписан не само преводилац, него и лектор, као што је некада било и у Србији.

ТРЧАЊЕ ЗА ПРЕВОДИМА
- ОДГОВОРНИ из медија нису очигледно свесни да овако крупни недостаци код превода стварају лошу слику код људи о тим медијима, што, на дуже стазе, може да доведе и до избегавања гледања филмског материјала на њима, јер гледалац када гледа филм жели да се опусти, а не да нагађа шта је преводилац хтео да каже, или да грозничаво “трчи” за пребрзим титловима - коментарише Слободан Козарчић. - Више пута сам чуо од познаника, који нису преводиоци, како су и сами приметили лоше преводе, а неки старији људи су ми рекли да не могу да стигну да прочитају преводе, па једноставно избегавају да гледају стране филмове.




Загреб преводи филмове Београду: Титлови нестручни, дијалози бесмислени