Ускоро излази из штампе нова књига песама Александра Лукића

Самородне трешње, Ивање, југ Србије, 2010.






Песме из нове књиге САВРЕМЕНИ УШКОПЉЕНИЦИ

ТРЕШЊЕВ ТОП

Трешњев топ из моравских вирова

извадише безуби аласи и још један

приде са њим тежак, ливен од бронзе.

Локалне новине описаше догађај,

помпезно. Изјава историчара казује

да оружје потиче из 19. века,

бачено на дно реке највероватније

након пропасти Првог српског устанка.

Трешњев топ окован попут винског бурета

гвозденим обручима да не прсне од цветања

барутног пуњења. Његових двеста година

делују као да стиже из мајсторске радионице,

а не да је извађен из речног муља.

Онај од бронзе видније је пропао.

Уместо у музеј топови завршише

крај бисте окрутног устаника тог доба.

Уз њега постављени на лафете

недвосмислено подсећају на

чачкалице са стола из градске кафане.

Трешњев топ зева устима заобљенијим

од шарана дивљака. Питах се

зар су из њих одиста бљувала

ватрена ђулад по главама неверника?

Можда ће какав потомак дочекати

да топ олиста с пролећа

да из њега процвета бела трешња

са које ће отпасти трешњев цвет

при месечини.

Бронзани ће за мог живота

обући гуњац зелене патине.

Време ће довршити посао.

На овом свету писано је свему

да иструне.

Бивши забран пок. Станка Лукића (1892-1955) (2010)




ОШТРА ВИЛИЦА

Млад месец шћућурен у грању,

мали срп приправан да се гоји,

тражи тела девојака и младића

да их милује, мене оставља за посластицу,

но ни ја не попуштам са књигом песама

заваљен у столици под тремом

тако људски у њега гледам.

Помисли месече на пријатеље око нас

повијених глава, на војску струњених класова

из чијих се обода на шеширу

клати уденут цвет.

Ах, месече, бол нам је исти.

А ти ме тако искрено са даљине бријеш.

Наша историја је слика и прилика

повезаности бршљана и зида,

оштрих вилица. Жилицама се закивамо

једно другом у лице.

Остаћемо живи ноћас! Преживећемо!

На иконама обешеним по храмовима

нема насмешене Богородице.

ПРЕКО ГРАНИЦА

Две дојке приљубљене на грудима

на лопатицама средњевековног скелета;

за овај живот, за овај рат.

Уобичајено смењују се ноћ и дан.

Гладна уста изгубљених старица

у раму празних излога у улици

одмах испод „Москве“ хотела

на гласу. Шта да кажем о животу?

Нимало узвишен није живот.

Преко граница, поражене душе

умиру. Пате далеко иза фронта.

Сунце и Месец, свезани.

Хоће ли ко поверовати ако кажем:

станујем близу протува. У отаџбини

током рата, у чију реч се сумња.

Муљачу грожђа наликује отаџбина.

Отуда уместо вина цури крв

у посуде земљане, око мене:

„Драга мамице – сликам крв са крвљу“.

Подметни главу под јастук,

кад немаш сна, као што поспане птице

главу гурну под крило,

одреди откуда грувају топови,

јесу близу, у шта циљају тешки топови?

Јесу ли то породичне куће, има ли у њима

станара; мајки са уплаканим девојчицама

стиснутим у наручју у куту собе;

или у подруму међу кацама.

У Србији за време рата, као у свим лудницама,

без врата, чекао сам да дођу по моју главу,

гранату набијену осамом

пуњену стиховима – расуту у стиховима.

Капија пок. газда Станка Таниног (2010)

ДОМАЋА ПОЗА

Кривудави путеви, мусави ловци,

за селом задављене кесе по дрвећу.

Ђубришта.

Промаја круни оплату са дотрајалих

зидова салаша. Старинске оргуље окречених

собица музицирају за свет.

Муве златице, лете у потрази за мршом

баченом у јаругу. Нек те не секира

тако стварна слика. Муве се умивају

трљајући предњим ножицама очи.

Ластавице лепе гнезда, од блата

и пљувачке под гредом шупа.

Долете с пролећа, саграде гнезда,

излегу пилиће, а пред зиму оду.

Гнезда остану празна.

Домаћи изглед.

Доба детињства, тако се јасно сећам.

Китњаст, избија цвет ђурђевка из ноћи.

Моје чисто срце које сам био.

Нове песме Александра Лукића

Породична библиотека у Мишљеновцу и Александрова гитара. Снимак Ивана Шишмана, мај 2010.

Из књиге САВРЕМЕНИ УШКОПЉЕНИЦИ
(тренутно у штампи)


ПЛАФОН ПОРОДИЧНЕ БИБЛИОТЕКЕ У МИШЉЕНОВЦУ


Помињем стихове писане руком, у круг око сијалице
песника различитих епоха по плафону: сушичав студент
писаше их у младости. Наизуст уместо бајалице;
Рилке, позни Гете. Елиот. Паунд. Онда Пастернак.


Скуп читав. О, јадан, ја. О, црна варалице,
крикну отац кад спази чиме се бави његов старији син:
Остави врагове у мраку; ако већ плаћам школарину,
врати се правима, међ законима су два плус два одувек
јасна математика, терпентин за парнице. Па, наброја богате
адвокате и шта ту сорту занима да би решили спор.


Лекцију саопштену старијем брату упамтих;
строга беше та реч, а мисли, како се гложе
припадаше литератури. Иако ми прилике баш
не држаше страну. Бејах уз брата. И ту драги, Боже
примих грех на своју душу. Одлука је пала.

Стихови преживеше красећи плафон.

Вала важнији догађај то би од Ускрса.
Ја бејах затим упућен да изучавам занат
о двотактним машинама и судба се братовљева понови,
јер, побегох главом без обзира отуд не могавши у дробу
метала и каблова наћи срце. Круг стихова са плафона,
офира куд сам се упутио. Брат је бацио каменчић у море,
и концентрични кругови се ширише у бескрај.

ОБНОВА СВЕТА


Кад оду песници, и замре особен глас,
душо, а ми жалосни, а ми црни покисли
чворци останемо сами, у шта ћемо се поуздати –
од кога учити, шта научити?


Како без градитеља – обновити свет.
Неће ли предели, постати безвредни?
Јабланови, зелени скакавци, црни попци
и смоква, на шта ће личити без њихових речи,
што држаше страну лепоти.

Кад оду песници питаће ко можда:
Куд нестадоше песници?

Јоргован у дворишту у М. Снимак Ивана Ш. Мај 2010.

POEZIJA TAMNA I BUNTOVNA

Balša Rajčević

Aleksandar Lukić: Ne spominji đavola

KOV, Vršac, 2009.

Već sam naslov pobuđuje različite asocijacije. Upozorenje – „ne prizivaj đavola”, ali, i ne igraj se s đavolom, mada i šire i drugačije, možda i ne kao dobronamerna opomena, može se shvatiti i kao pretnja.A da li je pesnički posao đavolski? Jeste bavljenje zaumnim smislovima kao što su magija, vračanje, čaranje rečima u manjoj ili većoj meri. I igra sa nedozvoljenim, zabranjenim, alhemija, prekoračenje, prelazak granice tame...Aleksandar Lukić je pesnik velike slobode, pesnik iz sve snage, samosvojan, iz sebe, o sebi, za sebe pevajući drugima o svetu. Neobičan i neprepoznatljiv, ne kao on, nego kao drugi. Kao on, on je vrlo prepoznatljiv. Ali, šta, uopšte, znači nekonvencionalan, neobičan kad se govori o pesniku; pa ako to nije, kakav je pesnik i da li je? Aleksandar Lukić često zbuni čitaoca i trgne ga, iznenadi ga nekom svojevrsnom snagom iskrenosti i neposrednosti.On ne računa na šok, na manir, na unapred sračunat efekat. Već samo na direktnost i iskrenost neposrednog govora iz duše, pa dopadao se taj govor nekom ili ne, ali nema ulepšavanja, nema tu pretvaranja, ni povlađivanja, ni imitiranja. Svaka izveštačenost, pa i poštovanje gotovih obrazaca je zabranjeno. Kad pročitate jednu knjigu pesama Aleksandra Lukića, zaželite da pročitate i druge. Pesnik vas je, dakle, zainteresovao i privukao. Zar to nije pravo merilo i potajna želja svakog pisca? Jer, ravnodušnost je gora i od nedopadanja; jer, nedopadanje može biti znak našeg neslaganja, drugačijeg stava, našeg drugačijeg ukusa. A šta ako pesnik i ne želi da se dopadne, ako svesno provocira, iznenađuje, ako je opor zbog istina koje iskazuje, pa i „neistina“, jer – šta je pesnička istina nego njegova istina: kad je ličan, kad peva kako može i mora u duhu imperativa svoje ličnosti i vremena u kome živi. Različiti pesnici su različite istine, zato pesnici pevaju o istim stvarima na različite načine, zato je govor prave poezije o svetu i životu neiscrpan, neponovljiv.Nego, da odgovorim na pitanje – čime je pesnik privukao i zadržao čitaočevu i tumačevu pažnju? Već duže pesme na početku zbirke, mada retorične i vrcave u iskazu, ipak, imaju odmeren broj metafora i pesnički senzibilitet za celovitu intonaciju, kao i za atmosfersku sliku – predstavu pesme. Na labavoj granici prozodijskog i lirskog ipak su to više pesme u prozi, ali sačinjene u lirskoj formi (Borhes na početku i kraju, Na obalama Lete, Riblji mehur, Doboš na vetru, Na pravom mestu, Ispirači zlata, Golubačka mučica). Inače, ove pesme su pune asocijacija koje se prizivaju, razvijaju i slobodno granaju. Pesma Na obalama Lete zasićena je atmosferom tihe, pritajene nostalgije, mala poema o ljudskom usudu napuštenosti, posvemašnoj prolaznosti i izloženosti stvari i bića silama nestanka. Melanholija i neminovna posledica usamljenosti nije samo pesnikova nego je univerzalna. Nekad živi svet prošlosti roditeljskog doma na selu, sad svet senki, više se ne može vratiti sem kroz sećanja. I zato „Budućnost – teško je pojmiti/ da može ikom biti lek“ zaključuje rezignirani pesnik. Prolaznost i metamorfoze zuba vremena na sve strane su ostavili tragove: „Sa krova mrtvog doma vire letve, gdegde, vetar odneo crepove, u ambarima sklonjene starudije, useljene gugutke na ormanima svile gnezda, nekadašnja soba pravi kokošinjac i kolevka bačena u jarak“. Da bi pesnik zaključio u jednoj strofi: „Mrtvi dom./ Eto šta je ostalo na kraju/ od svega što me je ohrabrivalo u mladosti“.U brojnim pesmama Lukić stvara pesmu od mogućeg predloška sasvim kratke i vrlo neobične priče. Neobične, u smislu datosti samo odabranom pesniku svojstvene moći da često vidi ono što drugi ljudi ne vide, ili ako ga i vide, gledaju ga drugim očima, drugačije od pesnika.

Видети више: http://koraci.yolasite.com/2010-1-2-rajcevic.php

Одломак из књижевне критике, објављене у првом двоброју крагујевачког часописа Кораци, за 2010. годину