Из књиге САВРЕМЕНИ УШКОПЉЕНИЦИ
(тренутно у штампи)
ПЛАФОН ПОРОДИЧНЕ БИБЛИОТЕКЕ У МИШЉЕНОВЦУ
Помињем стихове писане руком, у круг око сијалице
песника различитих епоха по плафону: сушичав студент
писаше их у младости. Наизуст уместо бајалице;
Рилке, позни Гете. Елиот. Паунд. Онда Пастернак.
Скуп читав. О, јадан, ја. О, црна варалице,
крикну отац кад спази чиме се бави његов старији син:
Остави врагове у мраку; ако већ плаћам школарину,
врати се правима, међ законима су два плус два одувек
јасна математика, терпентин за парнице. Па, наброја богате
адвокате и шта ту сорту занима да би решили спор.
Лекцију саопштену старијем брату упамтих;
строга беше та реч, а мисли, како се гложе
припадаше литератури. Иако ми прилике баш
не држаше страну. Бејах уз брата. И ту драги, Боже
примих грех на своју душу. Одлука је пала.
Стихови преживеше красећи плафон.
Вала важнији догађај то би од Ускрса.
Ја бејах затим упућен да изучавам занат
о двотактним машинама и судба се братовљева понови,
јер, побегох главом без обзира отуд не могавши у дробу
метала и каблова наћи срце. Круг стихова са плафона,
офира куд сам се упутио. Брат је бацио каменчић у море,
и концентрични кругови се ширише у бескрај.
Кад оду песници, и замре особен глас,
душо, а ми жалосни, а ми црни покисли
чворци останемо сами, у шта ћемо се поуздати –
од кога учити, шта научити?
Како без градитеља – обновити свет.
Неће ли предели, постати безвредни?
Јабланови, зелени скакавци, црни попци
и смоква, на шта ће личити без њихових речи,
што држаше страну лепоти.
Кад оду песници питаће ко можда:
Куд нестадоше песници?
Јоргован у дворишту у М. Снимак Ивана Ш. Мај 2010.
