О "Кукавичлуку" у најновијем културном додатку "Вечерњих новoсти"

Исечак из КД "Вечерњих новости", 6. октобар 2012.

ТИ СИ ТАЈ

Мислио сам да ћу полудети током деведесетих година ХХ века.

Бејах на корак од санаторијума, трагајући

за смислом живота, и истином.

Стварност тако ужасна лепила се о мој живот

силовита беше њена ударна каписла.

Свака шуша претила ми је чини се по задатку,

или сам им личио на шимпанзу.

Неки војници са шапкама и петокраком ушрафљеној на њој

натакнутим на главама, враћајући се са фронта, псују.

Наоружани до зуба, у парку репетирали су машинке

и уперили цеви оружја у мене,

оптужујући ме за издајника.

Два километра спроводили су ме уз пут на готовс,

до касарне а тамо: непознат официр високог ранга

као да ме је годинама чекао

да му дођем лично на ноге

промрмља уносећи ми се у лице:

одсечно- А ти си значи то копиле! Ти си тај,

самозванац који пљује на наш рат?

Трудим се да заборавим ту несносну јеку ужаса

последње деценије ХХ века. Претње хапшењем

чланова моје најуже фамилије: жену ми прогласише

за окорелог убицу, синовца такође,

а брата тихо убијаше још од дана Титове смрти.

Он је на време прозрео намере политичке какистократије

шта рећи како рећи да то беше узалуд -

осим тих неколико  књига штампаних о свом руву и круву

у симболичном тиражу.

Како се свршила та деценија, свима је познато.

Доста је главних јунака изгубило главу.

Неки од њих испалили су метак себи право у слепоочницу.

За њима оста небројено удовица.

Задојених жељом за осветом и мржњом,

љубав за старим временима у њима не јењава.

Четири песме из најновије књиге песама "КУКАВИЧЛУК" / Александар Лукић

Лукић, у Шпанији, лето 2011.

НАКАЗЕ

Размишљајући о вредностима живота нисам далеко доспео.

Некако ми се чини да стојим од почетка на истом месту.

Куповина намирница на пијаци, ценкање са продавцима,

вести о току рата, мајка која наочиглед пролазника на улици

шамара синове близанце, бачена штака вири испод киоска заједно

са банкнотом новчанице која је некад важила.

Сад се за ту новчаницу нико не сагиње.

Преко ноћи, бар тако изгледа, отаџбина

постаје логор разбојника. Свештеници предњаче

међу нама. Џаба им црне мантије, џаба свете књиге

кад свако од попова настоји да имитира краља у парохији.

Да сачувају главу људи од страха тимаре

једни друге, лажима без ногу, као што домаћин

у рано јутро у штали са говедима чини,

месец је исти, само је година друга дошла у тишини

мртвачки ковчег белег је месеца овог, иако

би се дало рећи да је то пролећни месец

са којим почиње да буја зелена трава.

Ти поспани читаоче, где се налазиш лудо?

У затвору. Пољском клозету. Скривен.

Поштујеш правила напујдане гомиле -

парламента, оштре секире.

У име отаџбине чиниш издају најсветијих права

живота слободе и истине. Од свих животиња крава

легне у хлад  неког дрвета да прежива.

А ти представу о јавном моралу не квари

на груб начин. Јуче смо били убице заједно

саборни другови. Неко мора да вам то каже

у светом тројству потенцирати нежно једно

има смисла. Около нас су све саме илуминације

тама и облаци кроз које каткад пробије светло,

да можемо видети наша наказна лица.

 

ГРАФИТ СА ПЕРИФЕРИЈЕ

Те ноћи земљотрес је дрмао и тресао,

затресоше се куће низ улицу, рушећи зграде

најсклоније паду.

Зидови су пуцали, указивале се

под фасадама омалтерисане цигле,

буђење је подсећало

на почетак другог светског рата у Европи.

Прштело је около разбијено стакло са вечерњих прозора

и слика заласка сунца у њима више то није била

већ црна рупа, посуђе је на полицама ормара играло валцер

последњи валцер на путу ка ништавилу.

Мој брат се од страха упишкио у панталоне

под његовим стопалима у ходнику куће настало је

мало језеро; дечак је од страха остао укочен у месту,

златна рибица избачена из огромног акваријума.

Упишан јадник.

Земљотрес тресе градове – ту прљаву брачну ћебад

са флекама, са прашином, са танким женским ноктима

одрезаним ко зна кад,

чисти земљотрес, проклета грмљавина коју чујемо

диктира утроба земље.

Да нисмо далеко догурали, ма шта говорили учењаци

страх нам је остао исти, онај од праотаца,

након земљотреса место где се налазио док

сад је обала мора, ко све обале мора што су у дивљини

које никад нећемо стићи да упознамо.

А ти изведи за себе у самоћи закључке.

Видиш да су споменици пали порушени у парампарчад

на трговима, где су цветале у крви револуције многе.

Бабароге не постоје, књижевност о њима говори

увек кад постаје јалова те се са постојањем таквих прича

фолира.

Стварнији су цветови од креп папира на свадби младенаца

и кад их пошкропи киша, чаша вина, никакав мањак не настаје.

Ви што седите у купеу вагона прве класе,

гледајући кроз прозор

колико видите, докле видите од ње.

Јасике се у грозници тресу на ветру, али

то се да видети са терасе каквог брежуљка

то од земљотреса поскаче попут поклопца на лонцу

кад пара пишти ослобађајући се тескобе.

Страшни моји градови. Земљотрес вас ненајављено буди;

после несреће долазе политички програми – обећања,

пегла преко изгужване мајице клизи.

Погинули се не могу

исказати бројем тачним; новине умирују

грађане, то је задатак новина, цврц.

Сад се утркују знањима сеизмолози -

модерне врачаре. До следећег буђења

тако ће паметно говорити они

црне рупе данашње науке.

Док поново не покуља из утробе земље

снага, градови моји – мој мали упишани брате

тешим вас мојом тугом, што је друго име

за речи, слушајте речи како пробијају из мене,

та шира незадрживо клокоће пре но почне да ври.

Наши животи, та то су само разгледнице

које смо кроз време сејали уз пут,

уз мора, уз пероне железничке станице,

уз љубавнице чијих се ликова данас не сећамо више,

уз порушено немачко ратно гробље,

уз Принципов звук пуцња у Фердинанда,

уз балалајку Титовог социјализма, што да не

земљотрес је разбацао разгледнице и смрвио их.

Буђење, мислим каткад, да је то онај ироничан графит

са периферије исписан ко зна за ког црним ималином.

ПО УКУСУ МОГ МОЗГА

У тим посебним тренуцима надахнућа,

кад из мене стану куљати стихови,

што би по свему судећи наличило

врењу пене из каце испуњене шљивама крајем лета

под таваницом сеоске шупе;

почињем одабирати стихове који би

на најјаснији начин изразили стање моје душе,

мојих мисли намерних да се објаве сад.

Колосек железнице, уске трачнице, у видокругу

бели траг на небу што остаје неко време

за моторима млазног авиона. Покушавам да не изневерим,

слике које се пробијају из мноштва других тражећи право

за сопственим животом. Кад приступим бележењу песме,

онда то чиним да што савесније изразим осећање,

као да је у питању последња песма коју пишем у животу.

Та врста опреза је нужна како би савест била у сагласју

са суштином песме. Писање песме захтева одговорног

човека, према личном осећању живота, према другима,

према Богу. Таленат без савести може да се претвори

у празну канту, има и таквих примера кад пуки

незналац за собом заведе мнозину у пусте бараке

концлогора. Чувајмо се фотоапарата који

крвнички бележи затечено стање.

Таквом таленту недостаје дубина виђеног,

оно што измиче, невидљив корак.

Око тог искорака се саплитао читав ХХ век.

Модерни човек који је неговао у себи свест урођеника.

Поезија пробија и крчи пут чинећи

невидљиво стварним и видљивим.

Убити бубу, уме песма.

Оживети мртвог инсекта

могу извести посвећеници у поезији.

ТРАДИЦИЈА НАКАЗА

Традиција наказа, развучених хармоника,

црвених шкрга народног инструмента у близини.

Жикино коло са ћопавим кецом на зачељу.

Страх буди у мени пакао свакодневнице.

Њихово упорно посматрање мог лица – старе дуванкесе.

Спремност да заскоче какав плен,

сународници оне префарбане старе дизалице

у речној луци престонице, или браћа,

то су оне тешке секире које обарају стабла у шуми -

нетакнутој природи.

Слутим по звуку удараца да су одреда џелати.

Традиција наказа, онај невидљиви бол бешике у стомаку.

Већина убица настоји да остане анонимна,

лисица излази да лови из јазбине по мраку.

Традиција отровних зелених гусеница намножених

да гамижу уз образине храстовог дебла, пузећи са главом

окренутом на доле, док се не дохвате земље.

Из векова стижу отровне гусенице са четкицама,

са бусенима трепавица по телу.

Бесне наказе из дубине векова, из традиције

крваве и срамне, а да себе и не виде у том страшном лику.

Понекад пожелим да традиција постане папирната марамица

у време прехладе, на кратко извадиш је из џепа обришеш нос

и без гриже савести је бациш у канту за отпатке.

Колико наказа, колико мојих пријатеља узор је међу њима,

оштрим секирама, дрвеним маљевима.

У несталном темељу отаџбине гужва стеница.

Кордон, па чекање у заседи да се церемонијал

смене страже догоди.

               видети више:
КУКАВИЧЛУК, корице књиге, лето 2012

СВЕТ ИДЕ­ЈА У ПО­Е­МА­МА АЛЕК­САН­ДРА ЛУ­КИ­ЋА / Ми­ро­љуб Ми­ла­но­вић

Песник Александар Лукић. Снимљено у Шпанији. Фотографија је
из песниковог албума и не сме се преузимати без дозволе!

I

До­при­нос по­е­ма Алек­сан­дра Лу­ки­ћа у срп­ској по­е­зи­ји мо­ра се по­сма­тра­ти у кон­тек­сту про­ме­не те­ма­ти­ке и сен­зи­би­ли­те­та вре­ме­на у ко­ме су на­ста­ја­ле. То су по­след­ње две де­це­ни­је XX ве­ка и по­че­так XXI, вре­ме па­да со­ци­ја­ли­зма у ис­точ­но-европ­ским зе­мља­ма, рас­па­да ви­ше­на­ци­о­нал­них др­жав­них тво­ре­ви­на и осло­ба­ђа­ња од јед­но­у­мља, вре­ме ве­ли­ких ло­мо­ва у све­сти по­је­ди­на­ца и гру­па, као и му­ко­трп­но, са ве­ли­ким жр­тва­ма, осва­ја­ње сло­бо­де. Ши­ре, Лу­кић је про­го­во­рио из не­за­до­вољ­ства ста­њем ду­ха и иде­ја ко­је су обе­ле­жи­ле дру­гу по­ло­ви­ну XX ве­ка. Ње­го­ва по­е­зи­ја на­сто­ји да ре­ка­пи­ту­ли­ра ка­ко срп­ски та­ко и европ­ски удео пе­снич­ког би­ћа у тој ве­ли­кој за­ми­сли. Уко­ре­ње­на у вре­ме­ну, ши­ри­ном и зна­ча­јем за људ­ску ег­зи­стен­ци­ју, она га пре­ва­зи­ла­зи.

II

Већ пр­вом збир­ком У ва­го­ну Ро­за­но­ва(1) Лу­кић је на­ја­вио сна­жан, ди­со­нан­тан пе­снич­ки глас и на­зна­чио обри­се сво­јих бу­ду­ћих књи­га. Раз­ли­чи­тост пре­ма те­ку­ћој пе­снич­кој про­дук­ци­ји зна­чи­ла је ори­ги­нал­ност и но­ви­ну у срп­ској по­е­зи­ји. Од­лу­чио је да пе­ва о оном о че­му су дру­ги углав­ном ћу­та­ли или од­ба­ци­ва­ли као не­пе­снич­ко и про­ла­зно. Те­ма­ти­ка ње­го­ве пе­снич­ке има­ги­на­ци­је по­ста­ла је ствар­ност у ко­јој је вла­дао то­та­ли­тар­ни си­стем са не­по­гре­ши­вим во­ђом. Тај си­стем, у жи­во­ту обич­них љу­ди, као по­сле­ди­цу, из­ро­дио је страх, те­ско­бу и оту­ђе­ност, осу­је­ћи­вао на­ду, по­лет и ма­шту и сва­ко­дне­ви­цу пре­тва­рао у па­као ту­пог тра­ја­ња и пре­жи­вља­ва­ња.

Пр­ви знак тог не­здра­вог ста­ња, Лу­кић не­дво­сми­сле­но ис­ка­зу­је:

„Из­гу­био сам ве­ру у љу­де, про­гра­ме, пра­зна обе­ћа­ња“(2).

Ко­ре­ни осу­је­ће­но­сти и гу­бље­ње ве­ре у ствар­ност, про­ис­ти­чу из дру­штве­ног си­сте­ма ко­јим је про­жет жи­вот:

„На­у­чи­ли су нас као и сва­ко кр­до

да га­ло­пи­ра­мо јед­ним уста­ље­ним тем­пом

ђа­во би знао ку­да.“(3)

Нео­д­ре­ђе­ност и ма­гло­ви­тост ци­ља то­та­ли­тар­них си­сте­ма ства­ра до­дат­ну те­жи­ну. За­што су по­је­ди­нац и чи­тав на­род до­ве­де­ни у та­кав по­ло­жај, знао је са­мо во­ђа. Он и из смр­ти вла­да жи­ви­ма. Ње­го­ва сен­ка над­ви­ја се над свим што би хте­ло у све­тлост и ви­си­ну. Ње­го­ва моћ чи­ни се, го­то­во без­гра­нич­на:

„Ви­дим вам­пи­ра ко­ји је не­ка­да вла­дао,

а са­да се по­вла­чи на­тра­шке

под зе­мљом“(4)

1. Алек­сан­дар Лу­кић: У ва­го­ну Ро­за­но­ва, Књи­жев­на омла­ди­на Ср­би­је, Бгд. 1986.
2. Исто, стр.12.
3. Исто, стр.18.
4. исто, стр.19.