LA COMEDIA E FINITA / Александар Лукић

LA COMEDIA E FINITA

У години кад СССР беше намерио војну

инвазију на YU у садејству са земљама

варшавског пакта дружина ћосавих пубертетлија

би поштеђена насилне мобилизације.

Дечаци интермецо сталних претњи окупације

користе откривајући значај гениталија – мушко

зрење тела куда иде, а то значи свакодневну

проверу крућења пениса у групи, загуљујућ

шаком кожицу главића – са главића на главић

удружена млада банда на обали реке збијена

такорећи раме уз раме под конац онанише

хорски тактилно, онанише. ко ће пре да сврши –

који курајбер има највећи.

Признајмо – тад нисмо маштали

о женама, о нагом женском телу.

Нашу инспирацију куражи обележје

турнира ко ће први ејакулирати у воду.

Тријумф природног откровења.

La comedia e finita.

А пошто рс није вечан већ спласне,

скачу у вир по прозивци: први, други...

последњи. Следи лов на склиске јегуље

допутовале у наш крај

Војни резервисти ушанчени по брдима

маскирани чекају совјете да им јебу мајку,

како кажу, за разлику од нас, гађају чавке

и свете им се, мртве птице везују за ногу

па о гране дрвећа над рововима обесе –

птичја страшила.

Наш улов нудимо по багателној цени.

Усољене јегуље завршавају путовање

натакнуте на сув штап као чарапа по нози.

Рибље месо цврчи над пламеном ватре

цеди се уље. Пеку јегуље: у одсуству совјета.

Гладни војници месецима укопани у ров.

Цех масовне мобилизације платише

невина створења: змијолике јегуље.

Од рата не би ништа.

Интермецо онаније добија

државнички ниво.

Николае Чаушеску и Јосип Броз Тито

потписују уговор о изградњи

хидроцентрале Ђердап. За леђима им макете.

Мали градови са обала Дунава памте

историјски сусрет комуниста – руковање

државника са смешком.

Разапете мреже о две дрвене

тојаге пободене у речно дно

плићака реке подрхтавају ношене

таласима као какво рибље леђно пераје.

Паничне гласове мојих другова

риболоваца из тог доба чујем јасно:

дижи мрежу. Вади, вади: вичу. Пази на змије.

Отромбољен трбух мреже израња из воде:

окрајак пања у њему а око њега рибе, рибе.

Удри их у главу, дере се ковачев син.

Вренгије јегуља беспомоћно змијуљају

као затвореници бањичког логора

шиљате пређице глава полажу на пањ.

Са лица земље хидроцентрала збриса

села и засеоке, рибарске куће, цркву

са плавим светлећим неонским крстом

по ноћи у српском градићу на тргу.

Вештачко језеро потопи обешене штрањке

из излога локалног сарача, месареву душегубку

пушницу смрдљивог димљеног меса

дирљиво крштену: ХХ век.

Брана препречи долазак јегуља у наш крај.

Јегуље! Јегуље! Каиш историје кида човек.

Џабе се јављате у сновима несрећне са Понта.

La comedia e finita. La comedia e finita.

       = извор: Књижевни часопис "БДЕЊЕ", Сврљиг, број 45-46, година  XIII,  јул - децембар 2015, стр. стр 77 - 82; 80 - 82.

ЖАЛОСНА ПЕСМА / Александар Лукић

ЖАЛОСНА ПЕСМА

Мој живот губи се некамо.
Весло вуче чамац реком.
Узде затежу ка мени -
полако, кочијашу не брзај.

Нота од пене, прсла комета,
пада низ гребен бездана: пуца.
Бродица – душа, чапља куса
плови самотна у пуст крај.

Џабе помињем прошло доба:
динар поткован златном подлогом.

Љуспице рима прате у стопу,
ту крвну групу добијену од рођења.
Златоносна грумења ваља реком
бујица крајем маја – права штета.

Чежња за љубављу, чежња за драганом
привлачи бића јаче од магнета.

Еј, ти, доста са шалом, грми живот:
надживе савременике угојене бикове
сатеране у тор кланице. Не мешај карте.

Природа преображава себе изнутра:
празну мањерку налива кишница.
Кожа одране овце за гозбом лишена
лепоте, обешена са ченгела о голу грану
чини на ветру будалама радовање - бео цвет.

Нарикаче певају велику испраћушу
над отвореним гробом у трансу -
част жалосне песме истиче.

Чуј, бајка се брзо сврши.

  ___________
      = извор: из најновије Лукићеве књиге Псовка, 2015.

Vionera - Foje verdje margarit

Две песме из најновије књиге Александра Лукића: "Псовка"

КЛАСИК

Свргни стару догму, макар прст у око
гурао диктатору. Невидљив дух рађа
отпор. Смет лишћа диже вртлог ветра
са земље. И погибељно баца за зид.

Средња Европа – лавиринт. Изгледа!
Лична карта лобања. Сува чесма.
Куц – куц чикице. Затворена врата.
соцреалистички класик ствара: тлапња.

Ах, тај срамни рат, куд је довео нацију
у шта увалио већину – стари лисци
кваре омладину. Досадне реченице
буђаве печенице. Обавезна лектира.

Утроба стараца грми срамну музику -
мода дечијих фризура уједначена
по узору метли владајуће партије.

АЗ БУКИ ВЈЕДИ

Аз буки вједи: светлост, ипак, обасјан спруд, и зелен дуд

на непознатом приобаљу. Сенка стасава за стаблом. 

Труд безличне птице са палубе брода сплашњава. Усуд 

је чини рањивом напослетку снага у сосу гадном

да безусловно пада међу стеге вилица. Аз буки вједи.

Народна кухиња – во на ражњу. Друшкане седи и једи.

Творац историјског романа замакао усред потопа вреди

колико обичан мртвац. Покојников пев са небеса цеди

тачку. Јер, држи повлашћено место на крају реченице.

“Нисам се убио из патриотске одговорности према

својим савременицима”. Писац уморним гласом сенице

саопштава разлог што је живео. Не хотећи да дрема

зарад другова. Цртало плугова подвлачи: “ За сваки случај

још увек имам револвер” - та, мани причу... Слушај:

било је гадно газити ђоновима оштро голо камење

морског пристаништа, пред укрцавање на труп Галеба.

Аз буки вједи! Савести ради, Јосипу рецитовах песму: Стење.

Тврд кредо есхатологије – идеологије доба. Реци, треба

ли због тога повући ороз. Истина цури полако, али цури.

Пиле расте у петла, да би певац скочио у лонац.

По новинама до прве даће објављиваће штури

коментар о значају барда: саборци, који питомац,

ледоломци: друштвено корисни писци чараће ватру.

А после даће: брајко на видело. Сасуће у очи истину

какав је ко за живота био. Да се на земаљском кантару

не би изгубила тачна мера. Пожурити полако на брзину.

Аз буки вједи! Очева проповед нацији. Потопе грдни

стисни и прдни истовремено: макар у истом дану.

Дужност младости испуњена прелива - зато мрдни

да се пресни живот писца у настојању склони у страну.

“За сваки случај још увек имам револвер” - лугер,

положен у ковчегу. Мртва рука стеже јаре и паре.

Аз буки вједи! Време смрти качи флор о ревер.

Другови драги: пуче тиква у гатаре, ам и шкаре.